Novine Press
Kolumna: I šta sad?
Piše: Aleksandar Petrović


U najekstremnijem slučaju, rokenrol poezija to može biti i ako je lišena muzike. Nema očiglednijeg primera od knjige za koju tvrdim da sadrži najjače stihove rokenrol ( pa i jače ) poezije, Vreme brutalnih dobronamernika, Milana B. Popovića



Brutalno!

Kad kažemo rokenrol, obučno je prva asocijacija muzičke prirode. Međutim, ima nešto što rokenrol definiše kao rokenrol, što može, a ne mora nužno da bude povezano sa samom muzikom. U stvari, rokenrol je ceo jedan složeni sklop koji čine melodija, ritam, tempo i, verovali ili ne, tekst! Nekada je čak tekst pesme mnogo važniji od samog muzičkog sadržaja. Možda je to sad i moja lična mala profesionalna deformacija, ali ja ta četiri činioca ni ne razdvajam. Ipak je to jedna celina koja zaslužuje da kao celina bude i tretirana, pogotovo ako želimo da pronikenemo u sve dubine poruke koje je autor odaslao. Sa druge strane, međutim, tekst može da bude tretiran i kao klasična poezija. U najekstremnijem slučaju, rokenrol poezija to može biti i ako je lišena muzike. Srećom, u pravo vreme i na pravom mestu pojavio se očigledan primer. Ako vam preporučim knjigu za koju tvrdim da sadrži najjače stihove rokenrol poezije, Vreme brutalnih dobronamernika, autora i pesnika Milana B. Popovića, neće vam mnogo toga biti jasno. Dakle, dozvolite mi da vam predstavim...

Činjenica je da je vreme vrlo fleksibilan pojam, koji kako god definisali, ima svoje male i velike intervale određene dešavanjima na mikro planu ( u odnosu na celu vaseljenu i planeta Zemlja je mikro iako je za mrave makro). Od svih tih dešavanja, uvek su pojedincu značajna samo ona koja se dešavaju lično njemu, ili ga dotiču na ovaj ili onaj način, a u društvu kakvo je naše u ovom vremenu, retko ko je spreman da svoja lična dešavanja, brige, pa čak i radosti, obnaroduje i kao da su svi uvučeni u svoje ljušture, ljubomorno čuvajući svoja osećanja gube se u bunilu sopstvenih vrtloga i na kraju se prepuštaju toj stihiji. Bezosećajnoj, hladnoj, nezainteresovanoj...E , ovde imamo suprotan slučaj!

Uz mnogo hrabrosti M. B. P. ( a možda postane i M.V. P. ovogodišnje poezije) sebe ne krije. Naprotiv, ogoljuje se pred svima. Javno! Hrabro! I to na onaj način koji njemu najviše odgovara. Pretočivši sopstvene misli i osećanja u jedinstvenu pesničku kreaciju. Milan nam pokazuje kako bi svima bilo lakše kada bi svi bili malo hrabriji, kada bi razgovarali, kada bi razmenjivali iskustva, kada bi učili jedni od drugih. Ovo nije psihoterapija, mada ima ponešto i od toga, ali je svakako zbirka pesama u kojoj svako može da prepozna i deo sebe.


Ne mogu a da se ne složim sa konstatacijom B. Loknera da je Milan potpuno svestan aktuelnosti trenutka. Da, a to se najpre vidi iz onog dela koji zadire u nacionalno. Taj deo je na neki način i najsnažniji, a u krajnjoj liniji i zajednički svima nama. Ako se i niste prepoznali u autorovim istraživanjima u ličnom lavirintu osećanja, onda ste morali u kolektivnom. A možda prateći put kojim vas Milan vodi i pronažete izlaz, ali predhodno prošavši kroz sopstveni, lični lavirint. Jer kao što svojevremeno otpeva Bon Džovi: Every poet needs a pain!.

I samo još nešto. Ova knjiga je definitivan dokaz da i u brutalnim vremenima postoje dobri ljudi koji veruju da je duh uznad materije. Uostalom, svi ćemo se ponovo pre ili kasnije sresti! A onda...

Brutalna poezija za brutalno vreme!

I šta sad? O, da, kao puzzle! Kad bi svako od nas rešio svoju mikro zagonetku, koja je samo delić one velike, kolektivne, ta bi se rešila sama od sebe.