Sunca kap 
 

Sanjam u tebi,

mir nemira nosi me,

pruža se oštrici kosi. 
 

Utaban, sabijen

krajolik ivice sporoga toka,

budim mamuran krug. 
 

Topi se,

jer železom okovan

u svojoj opni gori,

omču od vrata mi

minijaturnim prstima grli. 
 

Ja je želim

pred tobom joj čelo pružam.

Kad prođem

poslednji stub

prikrajka savijam jad. 
 

Sanjam,

dok streljam u noći

rukama pružam se jutru. 
 

Negde je trebalo početi

negde je svemu potpuni krah.

Ja videh ga kod oba

upoznah njegovog slugu,

dvorac njegov sagradih

dinamit mu ponudih rad. 
 

Fitilj mu pružih u dahu

njime raspalih maštu

fitilj gori u meni. 
 

Neću kišu da sanjam

neću utrobi vodu

prizivati kap,

sunce želim da prži

svaki poslednji trag.


Posle meseca

Evo četiri je posle meseca
punog
i ne mogu da sklopim oči.

Kidaju mi se misli,
poput umornih sumornih vojnika,
krvavih umijenih ruku opijenim.

I bruji mi unutar lobanje,
unutar sopstvene duše.
Diverziju svoju spremaju,
akciju svoju odlažu,
meni mira ne daju,
struje nemirnih svetova
neshvatljivih, mojih.

Dok svi umorni skupljaju snagu,
premoren spokoju širim zenice,
preplašene, utopljene, ugušene.

Nešto mi odvlači misli,
vezuje ih u trostruki zamršeni niz
i mira mi ne da.

Odgovori mi!

Ove sekunde kao momenti ističu,
utapaju se , bledilu se predaju
poput mene.

Ja više ne mogu ni san da zagrlim,
ja više ne mogu da sklopim života oči.
 

 

Poeta umire tiho


Ja mu ključeve kraja sakrivam,
izlivam ih,
stapam,
utapam ih u srebrnu reku.

Pesnik grca u uglu samoće,
puca stihom dok drhti,
samog sebe
ubija.

Postoji i kada ga nema,
ostavlja biserni trag,
reči se ogledaju i kupaju
u suzama istine.

Pesnik drhti dok na tebe misli,
istina priznaje da je pesniku
došao kraj.