Dok me pogledom streljas


Sedim a bledim,
mislim samo o tebi.

Dodir poslednji spustam,
na prikrajak od dna,
ovoga nasega,
skrojenog od gustoga caja,
kao umak od ocaja.

I lutam,
dok tebi
jos uvek plutam, ovako bludan,
suludo, uludo ludan.

I gnevan,
jer pevam, jer snevam,
dok me gledas,
dok me pogledom streljas,
iz prikrajka, sa strane.

Ne ove.
One.
One druge.
Onostrane.


Na iskap


Bolji je ovo dan
od onog poslednjeg dna ponoci nase,
zajednicke, svevremenske,
osobene, licne.

Bolji je od tvoga jutra
koje me budi
iz sna,
kosmarnog, bludnog, gresnog.

Greh se u meni lomi i slama,
ulama me i prolama,
prodire i kida,
razapinje me.

I on se u meni bori,
sabija me, razvlaci.

Utapa.

Dah mi uzima i udahnjuje mi,
obuzima me i hipnotise,
spletkareci i manipulisuci,
lagano,
crva u tkivu mi dojeci,
darove mi prinoseci
mene mu nudeci.

Na iskap.



Izlaz da pronadjem


Obris u tmini, tvoj,
poslednjim senkama,
odraz u meni pruza.

Koliko mislim da mislim,
tome i pridajem mah,
cutim ti,
dok bih sprzio reku.

Da odem samo
u rukohvat zamrsen niz.

Zar da cekam dok ne zelim da pocnem?
Gde da ugledam usnuli krik?
U sebi ga vidim.

Osecam jutro dok stenje pred svodom,
njegov drhtaj kao razvaljen plocnik,
ne bih da skrenem
sa staze.

Pusti me da disem,
dusu mi preobrazi.

Otvori se da usavsi izadjem
iz sebe kroz tebe.

Preklinjem te!

Spusti mi kap poput drhtaja,
nemir skameni nalik vetru,
udomi mir
mislima, pripoji mi noc u dan.



Mozda i ne postojim


Dobro,
sanjano volje polje samo da bude,
da ne mislim vise.

Spokojem da ulepsam san,
njegov pocetak,
duh srebra i kraj.

Zvonki sjaj i odsjaj glasa
sto mir mog nemira
utapa, rastapa, jaca,
vise od treptaja placa
gasi i uzdahom tajaca smerno koraca.

Mozda i ne postoji,
prisutnog dok vidim ga
kraj, pokraj sebe,
vezanog tu.

Mozda, zapravo i ne postojim,
sve ovo vreme
da udostojim.

Levitiram,
jos.



Cuvar mi budi!


Nadji me dok pogledom dan ispracam,
u trag pokusaj da mi udjes.

cuvar mi budi dok ne nestanem!

Linije zivota mi spoji poput smrti na dlanu,
presecena je rano, prerano,
jedno u drugo upleti.

Spokoj mi daruj.

Veruj mi veru,
jer ne verujem ti vise.


Milan Popović © Narodna knjiga Alfa 2007